U razgovoru učestvuju: Dubravka Stojanović, istoričaka, redovna profesorka Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu; Ana Miljanić, pozorišna rediteljka i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju; Ana Adamović, umetnica; Milivoj Bešlin, istoričar i viši naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i Mrđan Bajić, umetnik.
subota 10. decembar 2022. u 13 časova
U nastavku govornog programa izložbe „Nepouzdani pripovedač” Mrđana Bajića predstavljamo Yugomuzej, jedan od Bajićevih najznačajnih projekata sa kraja devedesetih godina prošlog veka. Intenzivno i idejno je razvijan u različitim prezentacionim oblicima u periodu od 1998. do 2004. godine projekat Yugomuzej tematizuje velike istorijske narative Jugoslavije, u svim njenim istorijskim fazama. Yugomuzej je, struktuiran po uzoru na prave muzejske institucije (depo, biblioteka, arhiv, muzejska prodavnica, dečiji klub) i obuhvata eksponate realizovane u medijima: od digitalnog kolaža, objekata, do skulptura karakterističnih po Bajićevom montažnom postupku i uvezivanju, u ovom slučaju, vizuelnih referenci, motiva, simbola, mas-medijskih slika vezanih za životnu i javnu sferu bivših Jugoslavija. Projekat je premijerno izveden kao ambijentalna instalacija u avgustu 2001. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju i do danas ostaje svojevrsni work in progress. Učesnici razgovora će iz različitih perspektiva dati, najpre, svoja viđenja i tumačenja Bajićevog projekta, a u daljoj diskusiji razmatrati i niz pitanja: kako se danas kroz transdiciplinarni pristup može misliti Jugoslavija, da li je to uopšte potrebno, kome je to potrebno, zašto joj se vraćamo, kako u tom kontekstu funkcionišu fikcija i istoriografija, činjenice i umetnost?
„ … Prošlost ne odsustvuje iz sadašnjosti. Istorija nije ona nauka kojom se bave samo istoričari. Kao ronioci. Zaronite, pronađete nešto, a onda to lepo klasifikujete i imenujete i ostavite na polici da odsustvuje iz sadašnjosti. A oni napolju, izvan, koji nisu ronioci nikad ne ostanu bez kiseonika, niti ih pojedu ajkule, niti im se desi bilo šta nelagodno. Oni koji nisu ronioci lepo se obuku i odu u galeriju, ili još bolje, u muzej, i sigurni, sa odmerenog rastojanja, razgledaju police sa eksponatima, i posle, ako imaju vremena, o tome i bezbedno razgovaraju. Kao što istorija nije ono čime se bave samo istoričari, tako ni umetnost nije ono što se izlaže po muzejima. Ni umetnost ne odsustvuje iz sadašnjosti. A sadašnjost vam konstantno ispostavlja sve jezivije račune koji su neizbežni. U bivšoj Jugoslaviji ili bilo gde. U bivšoj Jugoslaviji, doduše, sa posebno istančanim intenzitetom.” Mrđan Bajić, 2001.