Кустоси изложбе: Слађана Петровић Варагић и Мирослав Карић

Галерија– легат Милице Зорић и Родољуба Чолаковића  поштује све прописане епидемиолошке мере, и дозвољени број присутних посетилаца у исто време у галерији је 20 особа.

Са полазишта Флуксуса (Fluxsus) и принципа једнакости уметности и живота, Драгана (Јовановић) Жаревац у свет уметности улази перформансима са звуком, 1979. године у Студентском културном центру (СКЦ) у Београду. Стручна јавност и публика је, од деведестих, препознају као видео уметницу, добитницу награде ZKM (Карлсруе) и других националних награда за видео радове. Међутим, њена уметничка пракса није искључиво везана за видео. Рана београдска фаза Драгане Жаревац (1979-1988) везана је за перформанс и чини је више од петнаест самосталних или перформанса у пару, изведених у галеријским просторима који су утемељили и промовисали југословенску Нову уметничку праксу  – СКЦ Београд, СЦ Загреб, ШКУЦ Љубљана, Collegium ArtisticumСарајево, Бијенале младих у Ријеци, Хамбург (Boris Nieslony’s Artists Centre), Дизелдорф (класа Клауса Ринкеа) и др.

У околностима хетерогене сцене осамдесетих, академски школована на пољу језика, вишедисциплинарно музички образована, формирана на студијама Санскрита и ведске граматике, заинтересована за минамалну музику, рад групе ОХО (OHO) и Ла Монте Јанга (La Monte Young), окружена композиторима и студентима техничких наука унутар Друге генерације Галерије СКЦ, Жаревац се посвећује аналитички структурисаном звучном перформансу, звучним инсталацијама и компоновању минималне музике. Посебност њених перформанса, смештених у синергијском међупростору музике, језика и визуелности, огледа се у коришћењу инструмента, звука, гласа, док се њене идеје и концепти чврсто заснивају на полазиштима херојског доба перформанса шездесетих и тежњи за ослобађањем од конзервативизма рационалистичке и технократске западне културе кроз повратак примордијалним вибрацијама и источњачким цивилизацијама – древним учењима, језику и ритуалу.

Изложба Проширено присуство – отеловљени архив бави се контекстуализовањем ране уметничке праксе Драгане Жаревац у пољу перформанса и звука, а резултат је вишегодишњег истраживања нематеријалног перфомативног чина ове уметнице кроз праћење његових материјалних трагова − цртежа, нотација, белешки, партитура, синопсиса, текста, фотографије, звука и видео записа. Процес бављења архивом перформанса праћен је продукцијом видео ре-перформанса, при чему су три рана перформанса поново изведени са временском дистанцом од четири деценије на истим местима првобитног извођења (СКЦ Галерија, ŠKUC галерија), овога пута за „око камере“. Изложба Проширено присуство – отеловљени архив поред архиве раних перформанса, почетака медијатизације перформанса и бављења видеом код ове уметнице (француске траке), представља и нову продукцију видео реперформанса, којом се одговара на заинтересованост публике за констативну и перформативну функцију поновног извођења, док са позиција ауторке овај дубоко интроспективни процес поновног искуства производи нови уметнички рад − отеловљени архив у новом контексту.

Током четрдесетогодишње уметничке каријере, крећући се дуж дијаграма замишљене бесконачне синусоиде, Драгана Жаревац континурано трага за успостављањем животне равнотеже. Доследно томе, њена изложба у Галерији – легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, настоји да животне силе перформанса – временски заснованог телесног и ефемерног чина – трансформише у бесконачни битак у времену.

Драгана Жаревац је визуелна уметница. Излагање је започела 1979. перформансима у Студентском културном центру у Београду, као и у низу галеријских простора бивше Југославије и у иностранству. Њен рад карактерише лични став о питањима од општег друштвеног значаја. Излаже видео радове и инсталације, цртеже и радове у звуку. Излагала је, између осталог, у: Kunsthalle – Беч, Tate Modern – Лондон, Georges Pompidou Center – Париз, ZKM – Карлсруе, КunstWеrке – Bерлин, Art in General – Њујорк и у Музеју савремене уметности, Београд. Добитница је награде Центра за уметност и технологију медија (ZKM) у Карлсруеу (1998), Златне сфинге за опус на Фестивалу Видео Медеја у Новом Саду (1999) и Награде Галерије Меморијала Надежда Петровић у Чачку (2005). Продукцију њених радова подржали су град Париз, француска Министарства културе и образовања, Фонд за отворено друштво, Гете Институт, ProHelvetia, Пакт за стабилност југоисточне Европе, Фонд Roberto Cimetta, Министарство културе Србије, Градски секретаријат за културу Београда, Филмски центар Србије и други. Резиденцијалне боравке остварила је у ZKM – Карлсруе, CICV – Еримонкур и у Сант Антонину – Корзика. Ради као кустоскиња и селекторка видео програма, међународних видео фестивала и изложби и као ауторка видео радионица.