Амбијентална инсталација Смрт (на) екрану на аутентичан начин представља уметничко истраживање Младена Миљановића на тему смрти спроведено кроз разноврсне форме уметничког изражавања испреплетане различитим антрополошким, социолошким, жанровским, критичким и онтолошким аспектима.

Изложба обухвата дела настала у периоду 2020 – 2021. године, у којем се уметник интензивно бавио истраживањима слика смрти и смрти слике, где се препознаје јасан тематски фокус на пандемију Ковид 19. Истраживање модела репрезентације слика смрти, као и посмртне репрезентације уметнички опредмећених форми индустријских продуката савремених технологија комуникације, рефлектује се кроз делове амбијенталне инсталације – поменуте продукте: рачунаре, мобилне телефоне и дигиталне телевизоре. Миљановић их обликује техником обраде камена у  материјалу који се најчешће користи за обележавање смрти, односно за форме вечног помена, стварајући, у семантичком смислу, својеврсне споменике овим уређајима као технолошким достигнућима савремене цивилизације који су били, а кроз новопроизведене моделе су и даље, основни инструменти медијске презентације друштвене свакодневице – живота и смрти.

Уметникова намера је да овом изложбом покрене теме, али и да покуша дати неку врсту одговора – уметничке изјаве – на питање који су то друштвени, политички или културолошки медијски простори смрти који својом дефиницијом више говоре о голом животу, те колико је живот као такав (наг) прожет идејом или страхом од смрти. Затим, како се смрт артикулише посредством канала савремених комуникација и на који начин се она дистрибуира кроз медије? Такође, у изложеним радовима очигледно је пропитивање позиције смрти као потенцијала или ресурса, али и тога колико је смрт као и рижа постала роба у свету капитала. Целокупна амбијентална инсталација тежи да истражи представе, репрезентације или слике живота које постају екстензије смрти, с претпоставком да тамо где живот престаје, слика, односно репрезентација, наставља да живи.

—

Младен Миљановић рођен је 1981. у Зеници. Средњу школу завршио је у Добоју, после чега је похађао Војну школу резервних официра. По завршетку војног рока, радио је у клесарској радионици на изради надгробних споменика. Дипломирао је 2005. на смеру сликарство на Академији умјетности у Бања Луци, а магистрирао 2010. године где данас предаје уметност нових медија. Тренутно је у процесу израде докторског уметничког рада на Факултету ликовних уметности у Београду, смер нови медији. Живи у Бања Луци.

Миљановић је један од аутора средње генерације уметника који трасирају регионалну уметничку сцену кроз интернационално и регионално деловање. Своју уметничку праксу засновао је на концептуалном приступу којим доводи у питање сопствену околину и услове живота: на његову праксу, с једне стране, утиче искуство одрастања током рата и суочавања с његовим последицама у уништеној, осиромашеној, етнички и територијално подељеној и изолованој земљи и, с друге стране, формално образовање (Војна школа резервних официра и рад у радионици надгробних споменика). Последице рата као и знања стечена у војној школи чине основно референтно поље његове уметничке праксе. Надограђујући своје основно сликарско образовање, комбинује новомедијске и концептуалне стратегије у плуралистички, ангажован и често субверзиван приступ савременој уметности. У оквиру таквог приступа, уметност најчешће није циљ, већ алат.

Излагао је на 55. Венецијанском бијеналу, 15. Видео-бијеналу у Бусану и недавно на 13. Бијеналу у Каиру, поред осталих групних изложби. Његови самостални пројекти представљани су широм света, а издвајају се наступи: МУМОК, Беч (2010); Галерија МЦ, Њујорк (2012); Галерија ацб, Будимпешта (2014–2017); Галерија А+А,  Венеција (2012); Музеј савремене умјетности Републике Српске, Бања Лука (2008); Neue Galerie, Грац (2007), те многи други.

Добитник је регионалних и међународних награда за уметничку праксу, као што су: награда 30. Меморијала Надежда Петровић 2020, Чачак (Србија); „Бели Aphroid” 2019, Марибор (Словенија); „Henkel Art Award” 2009, Беч (Аустрија); награда „Звоно” 2007, SCCA  Сарајево (БиХ).

Изложбу су подржали: Град Бања Лука, ацб Галерија Будимпешта, Министарство просвјете и културе Републике Српске, Министаство културе и информисања Републике Србије и Академија умјетности Универзитета у Бања Луци.

Помоћ при реализацији: Аурора Фонда, Лаура Раицовицх, Ангела Цампос Фернандез, Феђа Кликовац, Свен Спиекер, Павел Браила, Амила Пузић, Wолфганг Лехрнер, Урош Чворо, Доросхенко Констиантyн, Тијана Мишковић, Емира Крупић, Рона Копецкy, Сандра Брадвић, М студио Бања Лука, Зоран Тодоровић, Штрбац Микула, Младен Матовић, Слободан Видовић, Владимир Клепић, Даниел Грујић, Ренато Ракић, Драшко Бошњак, Миодраг Манојловић и Милијана Бојић.

Kустоскиња изложбе: Мишела Блануша