Изложба Акционе форме је прва ретроспектива Илије Шошкића која се одржава у читавом пост-југословенском културном простору.

Такође, то је прва изложба коју Музеј савремене уметности и Музеј савремене уметности Војоводине организују заједнички, и истовремено ће се одржавати у Београду и Новом Саду. Концепција изложбе кустоса Зорана Ерића и Небојше Миленковића осмишљена је и прилагођена излагачким просторима оба музеја.

У сегменту изложбе у Новом Саду фокус је на радовима са телом, те Шошкићевом идеолошки освешћеном деловању у јавној сфери. Реч је о раним перформансима, акцијама и живим сликама (tableau vivant) које уметник реализује током прве половине седамдесетих у Италији, али и током честих наступа у Студентском културном центру у Београду. Посебно су акцентоване оне активности које, у крајњем исходу, доводе до отелотворења познатог авангардистичког начела по ком уметник сâм постаје властитом уметношћу. Наведена фаза кулминацију доживљава најрадикалнијим и свакако најпознатијим Шошкићевим радом Максимална енергија – минимално вријеме (1975), перформативним гестом револверског пуцња у зид римске галерије L’Attico, која у том тренутку представља епицентар светске авангарде.Антипод овом чину јесте вишегодишње уздржавање од уметности и потпуна посвећеност мотоциклизму, која такође отеловљује још један од кључних принципа Шошкићеве уметничке и животне филозофије: принцип непрекинутог кретања и номадизма.

У Београдском делу поставке акценат ће бити на концептуалним целинама САТОР, Трап / Traphos, Паралеле, као и појединачним радовима сведених али и комплексних геометријских форми. Ти радови производ су Шошкићевог интересовања за математичке аксиоме и проблеме, као и филозофске постулате, чијем истраживању се посвећује током осамдесетих. Крећући се између математике, филозофије и митологије, Шошкић на специфичан начин промишља однос човека према природи, што чини и посебну нит која се провлачи кроз низ радова (Корота и суша, Зигота, Круг квадрат, итд.). Одступајући од уметности као „велике историје”, у овом периоду свог стваралаштва Шошкић проналази „мале нише” за формулисање другачије уметничке позиције, тако што стечена искуства „живих слика” и перформанса почиње да уписује у просторне амбијенте и инсталације које након уметникових акција остају као артефакти. Идејна поставка наведених целина прати сâм процес уметниковог размишљања ─ почев од скица, полазишта за радове с уметниковим текстуалним објашњењима, преко фото документације акција и перформанса, све до реализованих објеката и инсталација.

Кроз дијалог два сегмента једне изложбе која није хронолошки подељена, већ прати концептуалне целине у раду уметника, изведена је и синтагма за назив изложбе: Акционе форме. Полазиште је у термину Марија Диакона „Форма у акцији” из кога је изведена вишезначењска кованица која у могућем нивоу читања спаја две кључне речи сегмената изложбе у Новом Саду – акција и Београду – форма.

Илија Шошкић јединствена је стваралачка фигура и по бројним идентитетским обележјима његове личности: спортиста, уметник, перформер, „шездесетосмаш”, радикални левичар, теоретичар, и мотоциклиста. Истовремено припадајући и делујући у различитим културама (европској, италијанској, југословенској, црногорској, хрватској, српској) Шошкић је успео да остане оно што је био и на почетку своје каријере – радикални (нео)авангардиста, герилац али и уметник метафизичар који, иако не успева да промени друштво, својим радом и ангажманом помера границе перцепције уметности не само као простора политичке борбе, него и филозофског промишљања смисла као предуслова за друштвени и уметнички опстанак.

Шошкић (Дечани, 1935) је припадник прве генерације југословенских уметника који су радили у духу нових уметничких пракси. Пре уметности бавио се спортом и био је државни првак и репрезентативац СФРЈ у бацању кладива. Уметничку школу завршио у Херцег Новом, студирао на Академији ликовних уметности у Београду и на Уметничкој академији у Болоњи (Accademia di belle arti). Од 1969. до 1972. године живео је у Болоњи, а од 1972. у Риму. Светску афирмацију стекао сарадњом са легендарном римском галеријом L’Atticoгде је излагао заједно са Јанисом Кунелисом, Луиђијем Онтанијем, Микеланђелом Пистолетом и другима. О њему су писали познати критичари попут Емилија Виле, Акила Бонита Оливе, Марија Диакона. Излагао на најзначајнијим међународним али и југословенским уметничким манифестацијама (Бијенале у Венецији, Тригон, Југословенска документа, Априлски сусрети, итд.). Као предавач гостовао је на најзначајнијим европским уметничким академијама (Диселдорф, Рим, итд.). Уметничка пракса Илије Шошкића протеже се кроз више од пет деценија, а његов рад обухвата елементе перформанса, живих слика (tableau vivant), уметности понашања, герилске уметности, културног и политичког мита, математике и метафизике природе.