Термин superstructure на енглеском језику садржи неколико нивоа значења из различитих ракурса који указују на слојевитост уметничких референци у раду Бранислава Николића.

Превасходно се може превести као надоградња у архитектонском вокабулару, односно као део зграде или неке друге структуре изнад темеља. Апстрактнија конотација термина представља физичку или концептуалну структуру развијену из основне форме. Коначно, дискурзивније значење које је такође релевантно за уметнички проседе у коме Николић делује је марксистичка теорија, где су идеологије или институције друштва виђене као надградња базичних процеса и директних друштвених односа материјалне производње и економије.

Методологија уметничког рада Бранислава Николића оличена у сакупљању одбачених елемената архитектуре, ентеријера станова, намештаја и дрвне грађе и њихова поновна употреба у уметничком процесу и изградњи уметничких производа умрежена је са свим поменутим значењским нивоима термина superstructure. Синтагма „секундарна архитектура“ којом је окаратерисан процес овог сегмента уметничког деловања Николића означава економију сакупљања и рециклирања материјала специфичну за изградњу „картонских кућа“ у ромским насељима. Овим процесом уз специфичне занатске вештине може да се направи „кров над главом“ али и уметнички рад архитектонских облика. Финални производ рада конципираног за Салон МСУ одликује комбиновање једноставних занатских поступака изградње привремених објеката, кућица у ромским насељима или пак надоградњи са „сликарским“ и „вајарским“ поступком уметника уписаним кроз начин на који се гради, склапа и украја велики колаж од разнобојних трошних и одбачених елемената.

Изграђена у простору галерије, кровна структура/надоградња без њој инхерентне утилитарности, постаје уметнички објект, скулптура монументалних размера али и ограниченог трајања јер ће се по завршетку изложбе у потпуности демонтирати и вратити у процес циркулације и рециркулације на градским депонијама. Међутим, она такође представља и снажну метафору друштвених процеса у Србији које Бранислав Николић рефлектује а која се везује за економске или принудне миграције услед ратова деведесетих година двадесетог века, када је тај процес био симптом нерегулисане градње у градовима. Иако се надоградње, како уметник истиче, често доживљавају као „архитектонска пошаст“ која прожима урбано ткиво, неминовно их је такође сагледати у ширем друштвено-економском контексту везаном за поменуте процесе миграција али и економско слабљење села на уштрб централизације моћи у градовима. У данашње време, миграције постају глобални феномен, који је у жижи локалне јавности јер Србија постаје један од магистралних путева транзита избеглица из ратом разрушених земаља Блиског истока. Из њихове визуре, кров постаје синоним за изгубљени дом.  Николићев рад тако говори о феномену различитих економија у процесима градње, „дивље градње“ или надоградње стамбених објеката али и указује на симболички значај крова као архетипске слике дома.

Бранислав Николић је рођен 1970. године у Шапцу. Дипломирао на Академији уметности у Новом Саду, одсек сликарства, 1996. године. Магистрирао на академији Dutch Art Institute, Енсхеде, Холандија, 2001. године. Магистрирао на Академији уметности у Новом Саду, 2002. године. Члан УЛУС-а од 1995. године. Селектор Јаловичке ликовне колоније од 2002. године (www.jalovik.net). Бави се сликарством, скулптуром, видеом, дизајном и кустоским радом. До сада излагао на 22 самосталне и више групних изложби у земљи и иностранству.