Муњевитим напретком, посебно у компјутерској индустрији, која се увлачи у све поре људског живота, као непосредни сведок развоја дигиталних технологија идентификујући се с временом у којем живи, Драган Здравковић ствара свој лични простор, који у складу са савременим тенденцијама у друштву и условљеношћу новим технологијама описује као стање хибернације када попут компјутера „ради” али није у пуној снази јер штеди енергију и прикупља снагу, како би се дистанцирао од сурове друштвене реалности. Симболички гледано, Здравковић на тај начин покушава да се измести из стварности и друштвено-политичког система у којем живи и „штеди” личну и креативну енергију како би, кроз процес уметничког стварања, дао свој максимум и створио свет доживљаја сопствене реалности која је изолована од свакодневнице и самим тим на ивици метафизичког поимања.

Представљајући невербалне записе простора, његове слике асоцирају на неку врсту временске капије за улазак у имагинарне празне просторе – места друге димензије реалности, изоловане од друштвене стварности, у која сви можемо ући, срести се и идентификовати, кадрирајући места у којима време губи своју снагу, успорава свој темпо, описујући видљиву, спољашњу манифестацију, која не дефинише унутрашње стање менталних активности, већ стање личне хибернације, слично процесима које користе технолошки производи савременог друштва.

Здравковић покушава да, иза тих наизглед савршених декора на својим сликама без фигура, дискретно укаже и покрене на размишљање о проблемима савременог човека и његовог отуђења, услед притисака свега онога што нам брзина живљења и наметање друштвених-политичких норми данас доноси. На његовим платнима владају мир и тишина који подстичу посматрача на медитацију о ономе шта се заиста дешава иза реалистичког приказа ситуације на слици, уводећи нас на тај начин у сопствена стања хибернације. Уметност је за њега, поред облика протеста, постала и место уметниковог прибежишта из хаотичне и несигурне стварности у аркадијске светове „идеалног” реда и усклађености и враћања достојанства човеку и природи.

Драган Здравковић (Београд, 1969) је дипломирао на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду (1994) а магистрирао на истом одсеку 1999. године. Године  2011. добија  стипендију за уметничко истраживачки програм у Немачкој (Лајпциг) LIA (Leipzig International Art Programme). Предавао на SACI (Studio Art Centers International, New York/Firenze) као гостујући професор (2004), а као редовни професор на АЛУ, Београд (до 2014). Један од предавача за „Outsideproject“- летњи академски програм у Фиренци (2005-2007). Један од оснивача Центра за међународне уметничке студије – ЦМУС у Београду. Интернационални селекор (по позиву) на 3rd International Engraving Biennial of Douro – 2005 (Португал). Члан Уметничког савета Галерије 73, Београд (2007- 2013). Од 2014. године, предаје на предметима Цртање и Сликање на Факултету примењених уметности у Београду. Тренутно је на докторским студијама (АЛУ, Београд) код ментора Владимира Величковића.

Здравковићеви радови се налазе у музејским и галеријским збиркама, као и приватним колекцијама.

Кустос: мр Мишела Блануша