Изложба не производи свеобухватни наративни текст о уметности назначеног периода, нити jе то, и када би се хтело, могуће путем изложбе засноване само на jедноj колекциjи, ма колико се репрезентативном за епоху сматрала.

Треба се подсетити да су, почевши од ревизионизма „нове историjе уметности” седамдесетих, кластери променљивих наратива заменили тотализираjуће дискурсе „мандатне историjе уметности” (Ханс Белтинг). Нова историjа уметности довела jе у питање каноне и категоризациjе, репрезентациjску и генеалошку логику, као и критериjуме укључивања и искључивања, на коjима су почивале велике приповести историjе модерне уметности, националне и интернационалне. Она jе отворила нове пролазе у свет модерне уметности, чиjе су структурална динамика, разноврсност и културне специфичности биле прикривене jеднодимензионалном логиком аутономног и линеарног развоjа. Историjско-уметничка наука jе, обогаћена интердисциплинарним укрштањима, постала полицентрична, полифона и дисперзивна, приступаjући уметности прошлости као „отвореноj ситуациjи”, нудећи мноштво модела навигациjе, повезивања, интерпретациjе и извођења знања о уметности. Непрекидна продукциjа наратива коjи изнова пишу историjу уметности, „с именима и догађаjима коjи се поjављуjу, нестаjу, поново поjављуjу и поново нестаjу” (Борис Гроjс), легат jе динамичног развоjа научне дисциплине, као и постмодерног одустаjања од статичне историjске перспективе.

Принципи нове историjе уметности, чиjег сродника налазимо у „новоj музеологиjи”, на различите су се начине испољавали у музеjским политикама излагања, укључуjући Музеj савремене уметности, у коjем jе 2002. године постављена изложба „Jугословенски уметнички простор 1900–1991”, аутора Jеше Денегриjа, структурирана по принципу тематских средина или „проблемских прича”. Изложба jе донела радикалан раскид с линеарним историjским наративима у домаћоj музеjскоj пракси, трасираjући пут новом и критичком читању jугословенског модернизма и постмодернизма. Све то у време када су, након распада социjалистичке Jугославиjе, конструкциjе националних историjско-уметничких наратива у новоствореним државама биле увелико на делу, и када jе на научноj основи, без патоса jугоносталгиjе, било непоходно сачувати од националистичког ревизионизма обjективну чињеницу постоjања jугословенског уметничког простора. Двоструки задатак изложбе – реафирмациjа „jедне велике минуле историjе” (Денегри) и увођење принципа нове историjе уметности у политику излагања – успешно jе обављен, наjављуjући почетак нове ере Музеjа савремене уметности, али служећи и као изазов за будући рад с колекциjом, као што jе оваj.

За Денегриjев проjекат, као и за „Секвенце”, уместо термина „стална поставка”, стандардизованог за оваj тип изложбе („из колекциjе”), тенденциозно користимо свакидашњи и неутрални термин „изложба”, с намером уклањања ауре консекрациjе и дуговечности коjу термин стална поставка конотира, нарочито у домаћоj jавности. Изложба коjа одбиjа да се назове сталном поставком jесте изложба коjа денатурализуjе идеологему музеjа-светилишта, коjа почива на крутоj диференциjациjи вечног и пролазног, канонске и неканонске уметности, центрираjући интерес за уметност око култа „ремек-дела” и „великих маjстора”. Музеjи савремене уметности данас све више даjу простор повременим изложбама него сталноj поставци, што jе, између осталог, последица губљења нормативне функциjе музеjа, коjу су преузела биjенала, масовни медиjи и тржиште. С друге стране, поjам изложбе, коjи конотира темпоралност, променљивост и медиjациjу, усклађен jе с покретљивошћу и мноштвеношћу кустоских дискурса, као и сталним преиспитивањем и расправљањем вредности, на чему ти дискурси по правилу инсистираjу. Напослетку, ова мегаизложба, коjа заузима целокупан изложбени простор Музеjа, ограниченог jе траjања, jер ће будуће повремене изложбе изискивати декроширање одређеног броjа секвенци, што jе антиципирано концепциjом изложбе.

„Секвенце” успостављаjу jедну могућу траjекториjу кретања кроз архипелаге уметности двадесетог века, уносећи нов упис у корпус постоjећег знања и исписуjући jедну вариjанту историjе модерне и савремене уметности. Уважаваjући постоjеће епистемолошке координате и аналитичке матрице, изложба доноси ремапирање, корекциjу и превредновање историjе уметности 20. века, уз реинвенциjу неких запостављених и маргиналних поjава. Она инсистира на мноштвености естетских идеологиjа, уметничких идиолеката и културних идентитета, на вишегласjу и несагласjу, континуитетима и дисконтинуитетима, на сродностима, подударностима, разликама и конфронтациjама, коjе обележаваjу хетерогене светове модерне и савремене уметности. Њена намера jе да покаже да jе jугословенски уметнички простор био плуралан, децентрализован и мултикултуралан, као и да динамика збивања на уметничким сценама у Jугославиjи, поготово у оноj социjалистичкоj (где jе развиjен модеран систем уметности), ниjе била суштински другачиjа од динамике збивања на сценама у Европи и свету.