Владимир Величковић: Фигура као израз егзистенције назив је ретроспективне изложбе Владимира Величковића (1935–2019) која се отвара у Музеју савремене уметности у Београду.

Ради се о уметнику чије је присуство незаобилазно у сагледавању развоја домаће и шире европске уметничке сцене, најпре у контексту касних педесетих година 20. века, када се у његовом стваралаштву уочава блискост са постнадреалистичким духом једног крила домаће уметничке сцене, потом у оквирима појаве нове фигурације током шездесетих година, а након одласка у Париз 1966. кроз даљи развој овог Величковићевог уметничког израза под окриљем француске нове фигурације и, коначно, посебно осамдесетих година,  када паралелно са успоном своје интернационалне каријере бива довођен у везу са „постмодернистичком цитатном стратегијом”.

Изложба није хронолошки конципирана већ прати одређене проблемско-тематске сегменте у раду уметника, који могу упућивати и на шири контекст у коме се уметник формирао, базирао и стварао особен ликовни језик. Кроз десет одвојених тематско-проблемских целина, које се фокусирају на одређене теме и симболе као и њихово значење у Величковићевом сликарству, обухваћен је сложен уметнички опус који кореспондира са највишим дометима модерног и савременог сликарства. Праћењем одређених тематско-проблемских целина, које су дефинисане као Младост, Распећа, Тело у покрету, Места, Губилишта, Главе, Порекло, Животиње, Ништавило, Без имена, постиже се увид у сложеност овог опуса. Пратимо га од најранијих цртежа и слика насталих у београдском периоду, када уметник ради оскудне просторе укочене, статичне атмосфере, преко барокне узвитланости наглашеног покрета у циклусу Страшила, потом фигура у различитим фазама трчања или пада инспирисаних Мејбриџовим историјским експериментима са фотографијом, па узаврелих френетичних глава оратора или испражњених, пустих простора губилишта, све до последњих призора спаљене земље и пејзажа чија се линија хоризонта губи у измаглици дима и магле.

Владимир Величковић је јединствена стваралачка фигура која по својим сложеним  идентитетским обележјима истовремено припада различитим културама: српској, југословенској, француској, европској, померајући границе перцепције југословенске уметности датог времена и такође остављајући могућност преиспитивања актуелне постјугословенске уметничке позорнице.

Изложба приређена на свих пет нивоа Музеја обухвата преко сто радова Владимира Величковића реализованих у медијима слике и цртежа, међу којима је и тринаест дела из збирки Музеја савремене уметности у Београду колекционираних током протеклих деценија, тачније од 1962. до 2019. године. Поред радова из колекције Музеја, на изложби су заступљена и дела из других институција, музеја и галерија, као што су: Национални музеј модерне уметности – Центар Помпиду (Париз), Центре натионал дес артс пластиqуес (Париз), Музеј сувремене умјетности (Загреб), Модерна галерија (Љубљана), Музејот на современата уметност (Скопље), Умјетничка галерија (Дубровник), Народни музеј у Београду, Музеј Зептер, Музеј града Београда, Историјски музеј Србије, Уметничка збирка САНУ, Уметничка галерија „Надежда Петровић“ (Чачак), Градски Музеј Сомбор, Модерна Галерија Ваљево, као и из приватних колекција земље и иностранства.

Изложбу прати каталог који садржи студијске текстове домаћих и иностраних аутора. Поред текстова ауторки изложбе, музејских саветница Светлане Митић и Жаклине Ратковић, као и др Јасмине Чубрило, ванредне професорке Филозофског факултета у Београду, каталог укључује и антологијске текстове иностраних аутора, Мишела Онфреа и Алена Жуфроа.

Посебну целину у каталогу, као и на изложби, чини документарни сегмент који представља фотографије и писма из породичне архиве уметника, уз филмски програм састављен од документарних филмова и видео-прилога чије је емитовање предвиђено током трајања изложбе.

Владимир Величковић (1935–2019) дипломирао је 1960. на Архитектонском факултету у Београду. Био је сарадник Мајсторске радионице Крсте Хегедушића (1962–1963) у Загребу. Од 1963. излаже самостално и на колективним изложбама у земљи и иностранству, а од 1966. године живи и ради у Паризу. Представљао је Југославију на 36. Бијеналу у Венецији 1972. године. Добитник је бројних значајних награда и признања у земљи и иностранству. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ), Француске академије (Academie des Beaux-Arts – Institut de France) и Македонске академије наука и уметности (МАНУ). Одликован је највишим француским признањем у области културе и уметности Commandeur dans l’Ordre des Arts et des Lettres и орденом Légion d’Honneur. Био је професор (1983–2000) на École nationale supérieure des beaux-arts у Паризу. Оснивач је фонда за цртеж „Владимир Величковић” из кога се награђују млади уметници Србије.

Фотографије: Бојана Јањић, МСУБ