U okviru Programa umetničkog filma Artist’s Film u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, publika će biti u prilici da pogleda filmove umetnice Širin Nešat: Zemlja snova (The Land of Dreams) od 13. do 16. oktobra, Bes (The Fury) od 18. do 24. oktobra, i Trilogija Sanjari (Dreamers Trilogy) od 25. do 30. oktobra.
U petak, 13. oktobra u 17 časova, u Sali Miodrag B. Protić Muzeja savremene umetnosti, biće upriličen i razgovor sa umetnicom u okviru kojeg će publika u prisustvu umetnice moći više da sazna o celokupnoj dosadašnjoj praksi Širin Nešat kao i specifičnim procesima rada na filmu. Broj mesta ograničen, a prisustvo je potrebno unapred najaviti putem zvaničnog mejla Muzeja savremene umetnosti (msub@msub.org.rs) do srede 11. oktobra.
Program umetničkog filma u Muzeju savremene umetnosti posvećen je pokretnoj slici, videu i filmu kao sve popularnijoj i neprestano razvijajućoj umetničkoj formi, sa idejom da ponudi živopisan prikaz odabranih umetnika i njihovih dela koji su inspirisani filmom kao medijem i osećaju potrebu da ga tumače i odgovore na svoj način.
U ovogodišnjem, prvom izdanju programa umetničkog filma, MSUB ima zadovoljstvo i čast da predstavi izbor filmova umetnika koji su u dosadašnjoj praksi stekli najviša svetska priznanja i slavu u oblasti filma.
Širin Nešat je umetnica i filmska rediteljka iranskog porekla koja živi u Njujorku. Nešat se bavi i trajno eksperimentiše medijima fotografije, videa i filma, u kojima kroz vrlo poetične slike i politički obojene narative preispituje teme moći, religije, rase, pola, kao i odnos između prošlosti i sadašnjosti, Istoka i Zapada, pojedinca i kolektiva kroz prizmu svojih ličnih iskustava kao Iranke koja živi u egzilu.
Nešat je održala brojne samostalne izložbe u muzejima širom sveta, među kojima su Pinakothek der Moderne, Minhen; Muzej moderne umetnosti Fort Vorta; The Broad, Los Anđeles; Museo Correr, Venecija, Italija; Muzej Hiršhorn, Vašington i Institut umetnosti u Detroitu.
Nešat je režirala tri dugometražna filma: Žene bez muškaraca (2009), koji je dobio nagradu Srebrni lav za najbolju režiju na 66. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, Tražeći Oumu Kulthum (2017) i najnovije ostvarenje Zemlja snova, premijerno prikazano na Filmskom festivalu u Veneciji (2021).
Nešat je dobitnica Zlatnog lava, Prve međunarodne nagrade na 48. Bijenalu u Veneciji (1999), Nagrade slobode Hirošime (2005), Nagrade Doroti i Lilijan Giš (2006), a 2017. dodeljena joj je prestižna nagrada Praemium Imperiale u Tokiju. Zastupaju je Galerija Gledston u Njujorku i Galerija Gudman u Londonu.
Trilogija Sanjari
Iluzije i ogledala (Illusions & Mirrors, 2013) prati put žene koja sledi tajanstvenog muškarca duž plaže i kroz jednu vilu. Rezultat putovanja ove žene je njeno suočavanje sa samom sobom, kao i sa svojom majkom, u hodnicima i odajama te kuće. Video se završava kao što je i počeo, slikama okeana, isprva prikazanog mutno, a na kraju sasvim jasno. Iluzije i ogledala predstavlja ju odjek mističnih puteva koje nalazimo u drugim radovima Širin Nešat, koji sugerišu da se ženina perspektiva menja kroz ovakva snolika putovanja u sebe samu.
(Roja, 2016) opisuje neprijatna iskustva Iranke koja pokušava da se poveže sa američkom kulturom dok se istovremeno miri sa sopstvenim identitetom i poreklom . Delo je inspirisano scenama iz sna koji Nešat često sanja a koji nosi mračan podtekst njenog ličnog osećaja usamljenosti i odsustva korena, budući da od 1996. živi u stanju samoizgnanstva. U Rodži, Nešat vizualizuje svoju čežnju da se vrati majci i matici, svesno priznajući da ne postoji mogućnost da se taj povratak ikada ostvari. Pojmovi „let” i „levitacija”, koji upućuju na slobodu i ekstazu, značajni su aspekti u Rodži i takođe česte teme u Nešatinim delima.
Sara (Sarah, 2016) donosi etape u putovanju žene koja se priseća uništenja i proživljava ga u stanju sna, suočavajući se sa ostacima razaranja, nasilja, genocida i smrti. Nervoza i strahovi Saru konačno prisiljavaju da se upusti u zamišljanje sopstvene smrti. Pošto nije ograničeno vremenom ili mestom, ovo delo treba da posluži kao podsetnik na kolektivni osećaj nervoze i straha, deo globalnog iskustva u svetu opterećenom konfliktima. Sara je pokušaj da se razume onaj podsvesni emocionalni i psihički univerzum koji postoji duboko u nama, ali ga je teško opisati rečima.
Zemlja snova (Land of Dreams)
Režija: Širin Nešat i Šoja Azari, Zemlja snova, 2019.
Monohromatski HD video
Trajanje: 26 minuta
© Shirin Neshat. Ljubaznošću umetnice i Galerije Gledston.
Nastala 2019. godine u Novom Meksiku, Zemlja snova je apsurdna i nadrealna pripovest u kojoj Nešat prvi put okreće kameru ka Sjedinjenim Državama iz ugla iranskog imigranta. Narativ ovog video-rada, koncipiranog kao multidisciplinarni projekat koji obuhvata seriju fotografija, video-instalaciju i dugometražni film, prati Iranku Simin koja svakog dana radi posla putuje iz distopijske iranske kolonije u malu američku zajednicu. Pod maskom studentkinje umetnosti i uz upotrebu metodologije koja je odraz postupka svojstvenog Širin Nešat, Simin fotografiše lokalne žitelje u njihovim domovima i beleži njihove najnovije snove. Simin se zatim vraća u Koloniju, pomalo jezivu, tajanstvenu iransku naseobinu ušuškanu u planini, čiji se članovi bave primanjem, odabirom i analizom snova američkih građana. Kao i trilogija Sanjari (Dreamers), Zemlja snova proširuje domete umetničinog dugogodišnjeg zanimanja za dualnost efemerne prirode snova i očigledan uticaj političkih realnosti, koji razotkrivaju našu zajedničku ljudskost.
Bes (The Fury)
Širin Nešat, Bes, 2022.
Dvokanalna video instalacija, monohromatski HD video
Trajanje: 16 minuta i 15 sekundi
© Shirin Neshat. Ljubaznošću umetnice i Galerije Gledston.
Snimljen u junu 2022, Bes nastoji da odslika duh vremena: mračne slutnje i osećaj straha usled činjenice da se fašizam ponovo budi pred našim očima.
Iako se Bes može posmatrati kao nastavak Nešatinih istraživanja ženskog tela u kontekstu teokratske politike i rodnog aparthejda u Islamskoj Republici Iranu, njegov međunarodni potencijal počiva na tome što je radnja smeštena u Njujork. Bes, video-instalacija, sadrži reference na dva klasična dela posleratne kinematografije: Pasolinijev Saló i Noćni portir Lilijane Kavani, i upozorava gledaoce da se suzdrže od umanjivanja značenja dela svođenjem samo na identitetska tumačenja.
Fotografski subjekti Besa su žene svih rasa, veroispovesti i nacionalnosti. Njihova izranavljena, nekad osakaćena tela trpe fizičke posledice društvenog otuđenja. Poruka je jasna: potčinjavanje i kontrolisanje ženskog tela su u osnovi svake moći i autoritativnosti.
U ovoj video-instalaciji, Nešatina protagonistkinja, slično svima koji žive na margini, bez ikakve perspektive, ne samo da je fizički nesnađena, već je i psihički šizoidna. Ona sa sobom u novi svet donosi svoje rane i traume. Proživljava u sebi užase iz prošlosti, seksualno zlostavljanje i Stokholmski sindrom, dok hoda ulicama Bruklina, a da nije prisutna. S tačke gledišta ulice, tako učaurena, otuđena i atomizirana, ona je tek jedna od mnogih.
Nešat se u svom radu kontinuirano bavi pitanjima moći i potiskivanja žena, ali nikada nije upala u zamku da žene predstavi kao žrtve. U Besu, nemi vrisak Nešatine junakinje zarazan je kao virus koji se prenosi putem empatije. To je bol koji se poznaje, oseća i deli.
Kustoskinja programa je direktorka muzeja Marijana Kolarić, asistentkinja Kristina Armuš.
Generalni sponzor programa je Raiffeisen banka, a program je tehnički omogućio EPSON.