Jедноминутне скулптуре

Започете краjем деведесетих, Jедноминутне скулптуре су израз екстензивне методе Ервина Вурма да демистификуjе класично схватање скулптуре, претвараjући jе у краткотраjно, перформативно искуство. Скулптуре се засниваjу на написаним упутствима коjе публика треба да прати, постављеним на белоj подлози, где су изложени различити свакодневни предмети и посуде, пропраћени и цртежом коjим се обjашњава како би се требало односити према њима не би ли се рад активирао. Препуштаjући део реализациjе посети-оцима, Вурм се супротставља конвенционалном схватању ауторства, упућуjући на тумачење jедноставних и свакодневних гестова и уобичаjених задатака да би се створиле партиципативне скулптуре. Упутства доводе до извођења необичних и чудних покрета, заузимања акробатских поза, гестикулациjа, грчења или борбе с непослушним предметима. Замагљуjући границе између перформанса, свакодневног живота и публике, овакве акциjе изгледаjу помало блесаво или апсурдно, и проблематизуjу нерад, беспосленост и непродуктивност у свету где jе перформативност правило, где време нестаjе и где jе све краткотраjно. У тренутку кад се учесник нађе на постољу, опредмећен као нестабилна скулптура, он и сâм на минут постаjе уметничко дело. У Jедноминутним скулптурама, апсурд и парадокси су у супротности са општеприхваћеном перцепциjом наших различитих друштвених стварности, и њихов циљ jе веома озбиљан: да редефинишу скулптуру, и то тако да у себи носи бесконачне могућности физичке и психолошке прилагодљивости.