Panel diskusija: Otpad - stari problemi i nove paradigme

"(re)mineralizacija" (2016-2017-2020-) mirko nikolić + Aleksandra Mitovski, Duško Jelen, Marika Troili, Tuomas A. Laitinen

Muzej savremene umetnosti poziva vas na panel diskusiju „Otpad: stari problemi i nove paradigme” u okviru projekta „Efekat pregleda”.

Sreda 24. februar 2021.

18 – 19.30 časova 

Diskusija će se odvijati preko Zoom-a i moći da se prati preko Facebook stranice Muzeja  https://www.facebook.com/MSUB.MoCAB/

Učesnici panel diskusije: 

Kristina Cvejanov, nezavisna savetkinja za upravljanje otpadom

Toplica Marjanović, inženjer zaštite životne sredine, Programski rukovodilac Društva mladih istraživača iz Bora

Milja Vuković, „Za manje smeća i više sreće - Zero & Low Waste Serbia”

moderatori: Zoran Erić, MSU; mirko nikolić, umetnik i istraživač

O temi: 

Jedan venčani zlatni prsten ostavlja iza sebe oko 20 tona otpada. Svetska rudarska industrija proizvodi oko 80 milijardi tona različitih vrsta otpada godišnje na 10 milijardi tona proizvoda. Prosečan mobilni telefon sadrži 62 hemijska elementa, tj. gotovo sve stabilne hemijske elemente na zemlji, što će reći da taj lagani proizvod koji staje u šaku proizlazi iz čitave jedne planine ruda iskopanih širom sveta. Električni otpad raste brzinom od preko 50 miliona tona godišnje, od čega se skuplja i reciklira oko 17,4%. Samo u EU se godišnje baci oko 88 miliona tona hrane. Od ukupno proizvedene plastike u istoriji, 91% nikada nije reciklirano.

Plastika pravi čitava ostrva u okeanima, ali i u rekama Srbije i regiona (Drina, Lim, itd.). Mikro i nano plastika taloži se u telima stanovnika mora i okeana, plavih pluća Zemlje, dok kruženjem vode u prirodi u vidu čestica dolazi u vazduh i utiče na zdravlje svih živih bića koja ih udišu. Pitanje otpada je, dakle, najuže vezano za zdravlje prirode i društva.

Otpad je sastavni deo većine naših interakcija sa prirodnim okruženjem, tako da zahteva neprestanu brigu, staranje, kao i tehnologije i protokole za upravljanje na društvenom nivou. Jedan od ključnih izazova jeste u tome što otpad ne predstavlja nikakve „eksternalije” kao što to razume moderna ekonomija. Ovi „viškovi” nigde ne idu, oni su uvek prisutni repovi. To je možda najjasnije u procesu nuklearne proizvodnje, čiji ostaci zahtevaju desetine hiljada godina sigurnog skladištenja.

Moderni industrijski razvoj do sada nije našao način da se adekvatno brine o otpadu, i rešenje koje kapitalizam nudi jeste pretvaranje ovog „viška” u tržišnu vrednost. Odlaganje otpada i njime prouzrokovane zdravstvene posledice se često „izvoze” u ranjivije zajednice i ekosisteme na „periferiji”, odnosno, iz bogatijih u siromašnije zemlje. Konačno, nameće se i pitanje koje proizlazi iz proizvodnih odnosa: ko ubira profit a ko trpi štetu?

U današnje vreme ušli smo u „eru limita”. Jednostavno, ne možemo da proizvodimo „bolje i veće” frižidere, automobile ili avione, a da ne proizvodimo „bolji i veći” otpad. Zbog toga je neophodno da razmotrimo sve moguće dalje perspektive „društva razvoja i rasta”, ali i scenarije „odrasta” (degrowth). U tom svetlu, postavlja se pitanje da li je moguće zamisliti ekonomiju koja bi se zasnivala na principu 7 R: Reduce (Redukuj), Reuse (Ponovo upotrebi), Recycle (Recikliraj), Repair (Popravi), Repurpose (Nađi novu namenu), Rethink, (Ponovo promisli) i Reject (Odbaci)?

Diskusija će posebno razmotriti probleme (ne)upravljana otpadom u Srbiji, i kakve su sve moguće posledice nedostatka sistemskog pristupa, slabe implementacije strateških dokumenata i nepoštovanja zakonske regulative u jednom od ključnih pitanja za očuvanje životne sredine, na šta ukazuju gotovo svakodnevni primeri širom zemlje.