Музеj савремене уметности са жаљењем jе примио вест о смрти истакнутог уметника, академика, и члана Управног одбора наше институциjе Владимира Величковића.
Величковић jе рођен у Београду, 11. августа 1935. године. Завршио jе Архитектонски факултет у Београду, а у периду од 1962 до 1963. године био jе сарадник Маjсторске радионице Крсте Хегедушића у Загребу. На Биjеналу младих у Паризу 1965. освоjио jе главну награду за сликарство, а већ наредне године настањуjе се у францускоj престоници. У Паризу jе наставио да гради сликарску и академску кариjеру, и стекао међународну афирмациjу. За професора на Високоj школи лепих уметности у Паризу изабран jе 1983. године где jе предавао до 2000. године. За члана Српске академиjе наука и уметности изабран jе 1985. године, а за члана француске Академиjе лепих уметности, 2005. године. За своj рад одликован jе наjвишим француским признањем из области културе и уметности Commandeur dans l’ordre des Arts et des Lettres. У априлу 2007, Величковић jе одликован француским Орденом витеза легиjе части. У Београду jе основао фондациjу под своjим именом, коjа сваке године младим уметницима додељуjе награду за цртеж.
Величковићев стваралачки допринос српскоj, jугословенскоj и међунардноj уметничкоj сцени, био jе предмет броjних студиjа, критичких и монографских текстова броjних аутора (Катарине Амброзић, Стоjана Ћелића, Ирине Суботић, Марка ле Бота, Алена Жуфроа, Андреа Велтера, Мишела Онфреа, Бернара Ноела, Алин Авил и многих других).
Стваралаштво Владимира Величковића повезуjе се с феноменом нове фигурациjе, актуелне у београдском сликарству седме децениjе прошлог века, кад уменик профилише афинитет за сликарство такве провениjенциjе. Значаjна jе и чињеница да jе ова врста фигурациjе у поменутом историjском моменту била сродна тада актуелноj европскоj фигурациjи, и у таквом естетском кључу ће Величковић даље развиjати своjу поетику. За разумевање његовог стваралачког поступка значаjна jе и изjава самог уметника да jе сликар истовремено и „сликар сопственог историjског времена и сликар сопственог погледа на то историjско време”, што ће произвести и ангажован став уметника, у критици често оцењен и као чин велике моралне храбрости.
Владимир Величковић самостално излаже од 1963. на домаћоj и међунардноj сцени. На 35. Биjеналу интернационалне уметности у Венециjи 1972. године представљао jе jугословенску савремену уметност са В. Рихтером и Д. Оташевићем.
Добитник jе броjних награда, између осталих: Награда за сликарство Октобарског салона 1963. године, Награда Мемориjала „Надежда Петровић” 1968, Награда листа Политика из Фонда Владислава Рибникара 1986, итд.
Величковићева дела се налазе у колекциjама броjних домаћих и иностраних музеjа и галериjа као и у приватним колекциjама широм Европе и света.
У Збиркама МСУ налазе се слике, графике и цртежи настали у периоду од 1958. до 2013, пружаjући увид у сложеност Величковићевог стваралачког опуса.
Владимир Величковић био jе у континуитету члан Управног одбора МСУ од 2014. године.
Тачан датум комеморациjе биће накнадно обjављен.