Збирку чини 752 дела 196 српских и jугословенских уметника од почетка 20. века до данас. Збирка пружа основу за стицање увида у све важне поjаве, поетике, ауторе и дела релавантна за развоj скулптуре у jугословенском уметничком простору и у Србиjи.

Стваралаштво Ивана Мештровића обележава почетак модерне скулптуре у Jугославиjи, а у збирици jе заступљено робусним, експресивним скулптурама Велика удовица (1907) и Торзо Бановић Страхиње (1907) из «Косовског циклуса» (на сталноj позаjмици од Народног музеjа у Београду). Под утицаjем Мештровића, али ближе естетици академизма радили су Тома Росандић (Харфиста, 1934), Антун Аугустинчић, Франо Кршинић и др. Интимистичка скулптура тридесетих година наjчешће jе камерног карактера, а наjзначаjниjи примери овог смера су женски актови и фигурине Петра Палавичиниjа, као и фигуре девоjака и животиња наивизованих и jедноставних форми Ристе Стиjовића (Девоjка са осмехом, 1925). Конструктивна уметност испољила се у распону од експресивних, заобљених фигура словеначких скулптора Лоjзе Долинара и Фрнаца Краља, преко дискретно стилизованих портрета Петра Палавичиниjа (Растко Петровић, 1922) и Сретена Стоjановића (Портрет приjатеља, 1921), до наглашено «кубизованих» фигура Душана Jовановића Ђукина (Девоjка са мандолином, 1936-1938) насталих у Паризу тридесетих година.

Душан Јовановић-Ђукин - „Жена са мандолином”, 1936–1938. полирана бронза, 41 × 25 × 17 цм

Период после Другог светског рата обележен jе доминациjом позног модернизма у коме преовладава апстракна скулптура слободних форми ориjентисана на чисто пластичко-естетске садржаjе и употребу нових материjала. Пионирску улогу у том смислу остварили су Олга Jеврић – скулптурама састављеним од слободно груписаних цементних маса везаних арматуром од гвоздених шипки (Комплементарна форма, 1956/7) – као и Душан Џамоња (Скулптура XВИ, 1961) и Воjин Бакић (Светлосни облици, 1964). Рационалност и хладноћа извођачког поступка заjедничка jе карактеристика радова Вjенчеслава Рихтера (Растављена сфера, 1967), Ивана Кожарића (Л-50, 1965), Александра Срнеца, Велизара Михића, Младена Галића и других. Њихове скулптуре припадаjу различитим тенденциjама геометриjске апстракциjе (неоконструктивизам, протоминимализам) везане за урбани околиш, нове технолошке поступке и материjале (алуминиjум, стакло, пластика). Проблем затворене форме органског порекла коjи наставља традициjу виталистичке скулптуре доследно су неговали Олга Jанчић (Материнство ИИ, 1957), Ана Бешлић, Ото Лого и др.

Вида Јоцић - „Апел”, 1959. бронза, 144 × 44 × 28 цм
Иван Кожарић - „L-50”, 1965. фиберглас, R = 140 цм
Добривоје-Бата Крговић „Скулптура од плафона до пода”, 1993. теракота, челик, R = 100 мм, h = 2,10 цм; R = 80 цм, х = 75 цм
Душан Џамоња - „Метална скулптура”, 1961. гвожђе, 70 × 52 цм

Другу значаjану тенденциjу скулптуре после 1945. чини фигуративна скулптура коjу одликуjе транспоновани и осавремењени антропоморфизам чиjи су главни протагонисти Коста Ангели Радовани коjи ваjа женске актове као симболе плодности и витализма (Дуња ИИ, 1961/62), Матиjа Вуковић са драматичним фигурама наглашених деформациjа (Жена са мртвим дететом, 1955), Нандор Глид и Вида Jоцић са фигурама «страдалника» из концентрационих логора, док се Бранко Ружић (Птица, 1962) опредељуjе за асоциjативну скулптуру у дрвету.

Војин Бакић - „Светлосни облици XX”, 1965. алуминијум; 86,5 × 54 × 53 цм
Август Чернигој - „Објекат ЕЛ”, 1924/1970. бојено дрво, 90 × 60 × 50 цм
Тома Росандић - „Харфиста”, 1929. бронза, 85 × 60 × 67,5 цм
Олга Јеврић - „Комплементарне форме”, 1956/57. бронза, 121,5 × 89 × 52 цм
Мрђан Бајић - „Акумулација”, 1988. поцинковани лим, алуминијум, полиестер, теракота

У збирици се такође налазе радови протагониста тзв. «нове српске скулптуре» коjа од средине осамдесетих година доноси нове моделе скулпторског мишљења и доприноси померању логике скулптуре према обjекту, наративизациjи и спациjализациjи, што jе видљиво у делима Мрђана Баjића (Акумулациjа, 1988), Здравка Jоксимовића (Памтим, 2001) и Добривоjа Бате Крговића (Скулптура од пода до плафона, 1993).