Збирка обухвата југословенско и српско сликарство од почетка 20. века до краја Другог светског рата. Збирку чини више од 900 уметничких дела, 138 аутора. Од тог броја, посебну колекцију чини 120 акварела, пастела и гвашева.
Оснивачка концепција збирке заснована је на програму свеобухватног представљања овог историјског раздобља које се окончава са почетком Другог светског рата и потоњим успостављањем новог социополитичког контекста који ће условити другачије смернице развоја уметничке продукције. Збирка омогућава широк увид у генезу и развојне фазе српског и југословенског модернизма, његове тематске, стилске и поетичке целине, појединачне опусе и релевантна дела.
Почеци модерног сликарства у Србији и Југославији обележени су пре свега импресионистичким импулсима видљивим у делима словеначких (Јакопич, Грохар) и српских импресиониста (М. Миловановић, К. Милићевић, М. Глишић). Међу делима пионира модерне уметности посебно се истичу слике Надежде Петровић (Погреб у Сићеву, 1905; Циганка са црвеним шалом, 1905) које одликују продорни колорит, смелост визије и спонтаност геста.
Почетак двадесетих година обележен је доминацијом сезанистичких и кубоконструктивистичких тенденција са наглашеним интересом за облик и структуру што се очитује у делима Саве Шумановића (Пијана лађа, 1927), Мила Милуновића (Бистро, 1922), Тонета Краља (Сеоска свадба, 1926), Васе Поморишца (Карташи, 1924), Ивана Радовића (Куће, 1922). Прве пример апстракне уметности кубофутуристичке и експресионистичке оријентације налазимо у делима Милана Коњовића (Кубистичка мртва природа,1922) и Јована Бијелића (Борба дана и ноћи, 1921).
Уметност тридесетих година стварала се у духу естетичке поларизације и идеолошких сукоба. С једне стране, доминирала је „чиста уметност” јаког, експресивног колорита што је видљиво у делима Јована Бијелића (Девојчица у колицима, 1933), Милана Коњовића (Мали министрант, 1936), Зоре Петровић, Игњата Јоба, Петра Добровића. Уз то, значајну улогу имала је и „инитимистичка уметност” поетизоване визије реалности Марка Челебоновића (Ентеријер с гипсаном главом, 1937), Љубице Сокић, Косте Хакмана и других. С друге стране, јавља се душтвено и политички ангажована уметност која одбацује доминатни ларпурлартизам, а чији су носиоци уметници окупљени око загребачке групе „Земља” (Крсто Хегедушић, Маријан Детони, Винко Грдан, Иван Табаковић) и београдске групе „Живот” (Ђ. Андрејевић-Кун, Ђурђе Теодоровић). Надреализам и постнадреализам заступљени су у збирци сликама Радојице Живановића, Милене Павловић Барили, Станета Крегара.
