Збирка садржи 2.045 дела српске и југословенске уметности. Саставни део Збирке чини колекција акварела, гвашева и пастела, која располаже са 321 делом из поменутог периода.
Збирка прати сложену генезу српско и југословенског сликарства од времена краткотрајне преваге догме социјалистичког реализма (1945-1950) и првих назнака појаве касног модернизма, све до актуелних тенденција у сликарству. Хронолошки, збирка остварује континуитет са Збирком сликарства до 1945. који је видљив кроз дела Јована Бијелића, Зоре Петровић, Марка Челебоновића и Ивана Табаковића.
Највиши домети експресивне фигурације педесетих и шездесетих заступљени су у евокацијма националног епоса у делима Петра Лубарде (Фантастични предео, 1951; Гуслар, 1952), егзистенцијалистичком сликарству Габријела Ступице (Велика невеста, 1965) и Марија Прегеља (Фантастична трпеза, 1966), социјално-критичком ангажману Крсте Хегедушића (Мртве воде, 1956) итд. У доменима фантастичне уметности и магичног реализма истичу се радови Милана Поповића, Даде Ђурића, Владимира Величковића, док неодадаистички објекти, асамблажи и „интергално сликарство“ Леонида Шејке чине јединствен феномен.
Генеза апстракног сликарства после 1945. одражава веома сложену ситуацију која указује на осцилације између различитих формалних и концептуалних модела слике. Посебну и широко заступљену тенденцију чини тзв. «сликарство апстракног предела» или асоцијативно сликарство чије је полазиште у доживљају или рефлексији пејсажа које се креће у распону од експресионистичких до пост-енформеловских својстава слике. Међу уметницима овог правца издвајају се Миодраг Протић (Имагинарни предео, 1962), Стојан Ћелић (Нежни остаци земље, 1966), Отон Глиха (Громаче 22-65, 1965), Јанез Берник и др. У збирци су посебно заступљени и протагонисти апстракног експресионизма као што су Фило Филиповић (Диптих а, б, 1972), Едо Муртић (Бела подлога, 1964) и Петар Омчикус, као и експоненти загребачког и београдског енформела – Иво Гатин (Љубичаста површина, 1950-1960), Еуген Фелер (Малампија, 1963), Мића Поповић (Основа, 1963), Вера Божичковић-Поповић, Бранко Протић, Владислав Тодоровић, Ђуро Седер и др. Појава геометријске апстракције углавном се везује за загребачку групу ЕXАТ 51 која делује у духу неоконструктивизма где долази до превазилажења слике као дводимензионалне плохе и отварања ка објектима и амбијентима створеним од савремених индустријских материјала (Иван Пицељ, Kандидус, 1966). Предоминацију концептуалног над визуелним факторима, а блиско духу минимализма, налазимо у сликарству Јулија Книфера (Композиција I, 1960-1962) и Јосипа Ваниште (Бела слика са сребрном линијом, 1964).
Као реакција на предоминацију апстракних тенденција, средином шездесетих година на београдској сцени јављају се тада актуелни трендови поп-арта, нове фигурације и наративне фигурације који су у збирци заступљени делима Душана Оташевића (Друже Тито, љубичице бела, тебе воли омладина цела, 1969). Предрага Нешковића (Елементи рата, 1966), Радомира Рељића (Europa Terra Incognita, 1968), Бојана Бема, Драгоша Калајића и других. Ово сликарство представљаће полазну осонову за појаву каснијих тенденција фотореализма, хиперреализма, новог класицизма и сличних појава које доминирају током седамдесетих година (Х. Гвардијанчич, А. Цветковић, Б. Дамјановски и др.).
Тзв. „нова слика“ која се појављује почетком осамдестих година видљив је у сликама Тугомира Шушника (Слика 2, 1982), Тахира Лушића (Grid Shadow Fiftees …1986), Андража Шаламуна, Жељка Кипкеа, сликама-објектима Милете Продановића и Јоже Слака, хладним „неекспресионистичким“ сликама Марије Драгојловић и сл. Сликарство последње деценије 20. века заступљено је делима Уроша Ђурића, Биљане Ђурђевић и др.
