Изложба Предрага Нешковића Земља – ваздух у Музеју савремене уметности представља проблемско сагледавање уметниковог опуса. Током протеклих шест деценија Музеј је у више наврата представљао Нешковићев рад, кроз самосталне изложбе шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година, као и групне изложбе и сталне поставке. Готово четири деценије након ретроспективе приређене 1988. године, поновни сусрет са његовим опусом омогућава да се различите фазе рада сагледају као делови континуираног, променљивог, али доследно истраживачког уметничког мишљења.

Крећући се кроз сложену генезу српске и југословенске уметности од средине шездесетих година до данас, Предраг Нешковић свој препознатљив израз започиње у оквиру домаће варијанте нове фигурације и раног поп-арта, док се његов однос према слици временом трансформише кроз постмодерну иронију, апропријацију, цитат и естетизацију кича. Сликарски поступак и просторна инсталација/објекат при томе нису одвојене линије његовог рада, већ проистичу из сродне логике сакупљања, присвајања, монтирања и трансформације постојећег.

Кроз шест тематско-проблемских целина изложба у први план поставља Нешковићево мишљење сликарства, које полази од слике и предмета као делова ширег знаковног и симболичког репертоара културе. Прати се његов однос према непосредном окружењу, технологији, популарној и медијској култури, кичу, пронађеном предмету са бувљака као редимејду, као и поступци присвајања, цитирања и понављања слика из свеопштег визуелног репертоара културе, од популарне и медијске слике до репродукција из историје уметности. Последња целина повезује радове са Бијенала у Венецији 1978. са праксом током двехиљадитих, пратећи кретање од фигуралне представе ка апстрахованју, предмету, простору и самом поступку сликања. Тако се, упркос великим стилским и медијским променама, опус Предрага Нешковића чита као континуирано преиспитивање природе слике, њеног статуса у култури и могућности самог сликарског медија.

Предраг Нешковић (1938, Бијела, Црна Гора) један је од најзначајнијих сликара и представника српске и некадашње југословенске уметничке сцене друге половине 20. и почетка 21. века. Академију примењених уметности у Београду завршио је 1965. године, у класи професора Михаила С. Петрова.

На уметничку сцену ступа почетком шездесетих година прошлог века. Иако сликарство представља основу његове уметничке праксе, његов опус обухвата и објекте – асамблаже, редимејд објекте, инсталације и видео-радове. Његова уметничка пракса формира се кроз искуства постенформелске нове фигурације и поп-арта, преко сликарства „новог призора“, до постмодернистичког плурализма. Промене медија, уметничког језика, жанра и поступака, иако наизглед представљају различите линије његовог рада заправо припадају континуираном мишљењу сликарства, испитиванју природе слике и њеног статуса у култури.

Од прве самосталне изложбе у Галерији Графичког колектива у Београду 1965. године, Предраг Нешковић је континуирано присутан на домаћој и међународној уметничкој сцени. Међу његовим значајним самосталним изложбама издвајају се оне у Салону Музеја савремене уметности у Београду (1967, 1978, 1983), Галерији Културног центра Београда (1973), Grabowski Gallery у Лондону (1974), Centro Culturale Giorgio Morandi у Риму (1979), Галерији Форум у Загребу (1980) и Галерији САНУ у Београду (1985). Предраг Нешковић представљао је Југославију на Бијеналу у Венецији 1978. године, а Музеј савремене уметности у Београду приредио му је 1988. ретроспективну изложбу. Његов вишедеценијски опус обухватније је сагледан и у скорашњим монографским публикацијама Ово никада није било (2014, аутор Б. Димитријевић, Фондација Вујичић колекција) и Слобода најјачем (2018, аутор Ј. Денегри, Фондација Вујичић колекција).

Ауторке концепције и кустоскиње изложбе: Светлана Митић и Уна Поповић