Траг као запис виђеног, проживљеног али и оживљеног (сећања); и траг као симбол вечите промене, природних мена, трајања и обнављања – доминантна је преокупација и стални подстицај у целокупном стваралaштву Ане Виђен.
У свом уметничком опусу дугом преко шест деценија Виђен истражује дејство природних процеса на саму материју, препознајући у њима могућност за уметнички израз. И то онај у коме је сачувана животност тих природних токова – сада „ухваћених” и претворених у уметничко дело. Несумњиво под утицајем поднебља из којег је потекла, јадранског окружења, са свим његовим специфичним лепотама (при)морске природе – воде, стена, ветрова и често непредвидивих ћуди времена, Ана Виђен ствара облике који „памте”, као и она, све те мене, промене и дешавања…
Уметнички израз Ане Виђен припада оном току у савременој уметности који се може класификовати као апстрактна форма, за који надахнуће налази, као и Барбара Хепворт (Barbara Hepworth) у природи морског тла, са његовим стеновитим, раскошним и специфичним облицима. Скулптуре су увек са живописним унутрашњим животом и струјањима, која се појављују подједнако на маси као и на површини. Без обзира на то да ли су рађени у глини, камену или металу, неодступно их одликује пре свега треперење – површине; органски токови – материје, као и унутрашње пулсирање – масе.
Браздама које се таласасто простиру како на самој површини, издвајајући се својом светлином и сјајем у односу на остатак масе, тако и на маси, плитким урезима који као да су настали природним путем, постигнут је утисак дејства природних процеса. У скулптурама има нешто и од сувоће и испуцалости летње припеке средоземног сунца, али и мекоће и гипкости набујалих водених токова, што је сублимирано у убедљив уметнички исказ.
Скулптуре мишљене и обликоване за јавни простор, како оне реализоване, тако и оне које нису реализоване у трајном материјалу, сведоче о добром осећају уметнице за дејственост монументалне скулптуре у слободном простору, увек у дијалогу са окружењем.
Ја никад нисам гледала горе, него увијек сам гледала... тражила камен. И у том малом каменчићу сам тражила све живо... То је читав свијет, тај мали камен који нађем на жалу, или било гдје ... привуче ме. Јер једноставно ја осјетим да је то што мени треба.
АНА ВИЂЕН
(Дубровник, 1931)
Дипломирала и завршила постдипломске студије на Академији ликовних уметности у Београду (1954–1961). Боравила у Грчкој (Атина) на једногодишњој специјализацији као стипендиста грчке владе (1961–1962). Члан УЛУС-а (од 1961). Излагала на десетак самосталних и на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Њени радови се налазе у многим музејским збиркама и галеријама, и то у Музеју савремене уметности и Музеју Југославије у Београду, Музеју савремене уметности у Скопљу (Македонија), Народном музеју Црне Горе у Цетињу (Црна Гора) и др. Извела је већи број монументалних скулптура у слободном простору широм Србије (Београд, Аранђеловац, Врњачка Бања, Кикинда); у Црној Гори (Даниловград) и Македонији (Прилеп). Добитница више награда, између осталих, Специјалне награде на Бијеналу југословенске скулптуре у Врњачкој Бањи 1973, Награде УЛУС-а на Пролећној изложби УЛУС-а у Београду 1974, Награде „Зимски салон”, Херцег Нови 1983, Прве награде Споменик Петру I Петровићу, Даниловград 1983; Прве награде скулптуре у слободном простору „Простор”, Београд 1984, Прве награде на интернационалном бијеналу минијатуре Горњи Милановац 1990. и 1992, и др. Поред скулптуре бави се сликарством и керамиком. Живи и ради у Београду.