Olga Jevrić, nesumnjivo jedna od najznačajnijih umetnica 20. veka, odabrana je da se njenom izložbom, kao centralnom u ciklusu UMETNOST I LIČNOST – skulptorke iz kolekcije MSU, doprinese obeležavanju značajnog jubileja Muzeja, imajući u vidu da je bila među prvim umetnicima koji su izlagali u Salonu MSU-a  upravo 1965. godine.

Umetnost Olge Jevrić, noseći u sebi duboku istinu koja se nalazi iza pojavnih oblika i stvari, govori o vanvremenskom, neprolaznom, (od)uvek prisutnom u ljudskom postojanju i bitisanju. Suštinska odlika njenog celokupnog skulptorskog opusa, bez obzira na sve brojne i raznovrsne varijacije, jeste u osnovi jedna dominantna ideja – večita borba suprotnosti, i u fizičkom, i u duhovnom svetu.

Povodom umetnosti Olge Jevrić, pored mnogih tumačenja veoma značajnih kritičara i istoričara umetnosti, može se govoriti i o jednoj dimenziji koja do sada nije dovoljno istaknuta – muzikalnosti skulptorskih oblika. Svojevrsna vizuelna muzikalnost u njenom delu upućuje na epski ton, epsku zvučnost, epsku uzvišenost poniranja u dubine vremena, sećanja i doživljaja. To je skulptura epskog mišljenja i pevanja – širokog, oporog, iz dalekih sfera, bez površne tugaljivosti osećanja, nestalnih trenutnih raspoloženja, neobazrive raspričanosti; sve je svedeno na bit, na vekovno, na opšteljudsko, na bezvremeno, na trajno, na „tri puta u vatri pretopljeno”. To nisu ugodni tonovi milozvučne lirske melodije, nego snažni i teški dramatični tonovi, izvorni – neuglađeni i neuglačani; robusni – sa grubim tragovima i ožiljcima iskonskog, ogoljeni u svojoj istinitosti postojanja i u sveprisutnoj dimenziji neumitne borbe suprotnih sila: oblika i praznine, linija i masa, svetlosti i mraka, trpljenja i prkosa, rađanja i umiranja, stradanja i opstajanja. Oblici – teški i napeti; materija – neuglađena i sirova; površina – tmasta i neuglačana. Govor oblika i samog materijala – o opstajanju, tegobnosti opstanka, o večitoj borbi suprotnih sila u nama i oko nas. Muzikalnost i skulpturalnost prisutne su u njenom skulptorskom delu kao stanje teške i dramatične atmosfere – uzvišene u svojoj oporosti i opore u svojoj uzvišenosti.

„Muzika? Da, ona je tu negde prisutna kao zvučno tkivo koje se projektuje u oblik” – ali ne kao ilustracija nekog određenog muzičkog dela, već „muzika kao prostorni događaj”, svedoči sama umetnica. Slušajući muziku, prema njenim rečima, ona je uočavala i doživljavala logiku kretanja zvuka, zvučnih masa linija, tišina u funkciji sadržaja, a onda je tu logiku kretanja zvuka projektovala u gradnju i kretanje oblika. Muzika je nesumnjivo bila neprocenjiv element koji je bitno uticao na njen skulptorski jezik, jer, kako je sama istakla, nije znala da li bi imala hrabrosti da se upusti u apstraktnu formu u ono vreme da nije imala takvo iskustvo i doživljaj muzike. Pored toga, presudan uticaj na nju imao je i slikar Petar Lubarda, pre svega svojom smelošću da se u vreme dominantnog, nametnutnog soc-realizma odupre tome i da beskompromisno sledi najdublju unutrašnju bit sebe kao umetničkog bića, zahvaljujući čemu se i ona sama usudila na taj put.

Ukupan utisak i doživljaj dejstvenosti njenih skulptura – u kontrastu zaustavljenih oblika i metalnih linijskih struktura koje se zabijaju i često probijaju masu, sa prazninama koje zjape – objavljuju samu dramu ljudskog postojanja.

Skulptorsko delo Olge Jevrić svojom oblikovnošću nudi sveukupnost svog lika sa svake strane podjednako ubedljivo, iz svakog novog ugla gledanja otkrivajući iznenađujuća i neočekivana lica skulpture, koja se tek u svom totalitetu objavljuje kao celina. Po tome je njena skulptorska forma jedinstvena i potpuno autentična, ušavši u glavne tokove ne samo naše nego i svetske istorije skulpture.

Na izložbi će umetnost Olge Jevrić biti predstavljena skulpturama iz njenog celokupnog opusa iz kolekcije MSU-a, kao i iz kolekcija SANU i Kuće legata u Beogradu.

Autorka izložbe je dr Rajka Bošković